Jasmina Marić, profesorica istorije okupila je pre tri meseca dramsku grupu „MI“ Tehničke škole „Ivan Sarić“ iz Subotice, napisala tekst, režirala i uradila dramaturgiju za predstavu “Voleo bih da mi se rađa dete”, koja je nekoliko puta izvedena u Dečijem pozorištu u Subotici, Domu kulture u Stanišiću, dok je na 21. Školskom pozorju bila apsolutni pobednik i osvojila čak šest nagrada.
“Voleo bih da sam živeo druge živote, voleo bih da sam bio mornar na malom brodu za Braziliju, voleo bih da sam bio mudrac na planinama Himalaja, vlasnik bara u luci, gdje bi me uvijek budile sirene brodova i sunce nad vodom. Voleo bih da mi se rađa dijete” – zapisao je davno Gavrilo Princip, a profesorica Jasmina Marić, došla je na ideju da formira dramsku grupu, napiše tekst, uradi dramaturgiju i režira predstavu pod nazivom “Voleo bih da mi se rađa dete” koja osvaja publiku ne samo u Subotici.
Zahvaljujući Fondaciji „Tijana Jurić”, dramska grupa “MI” predstavu je izvela pred publikom u Stanišiću, a zakazana su i gostovanja u Nišu i Somboru. Osim toga oni su i apsolutni pobednici 21. Školskog pozorja u Novom Sadu, na kome im je stručni žiri dodelio čak šest nagrada za najbolju predstavu po glasovima kako žirija tako i publike, režiju, adaptaciju teksta, dok je Saška Jurić dobila nagrade za najbolji scenski govor i glavnu žensku ulogu.
Priča o našim pradedovima, kako su je nazvali članovi dramske grupe, odigrava se u periodu od početka do kraja Prvog svetskog rata na teritoriji Srbije, a tema su zapravo izgubljeni životi aktera koji nam kroz istoriju nisu poznati, a u pitanju su obični ljudi, žene, deca, jednom rečju – žrtve.
Mladi glumci, amateri, izveli su jednu ozbiljnu predstavu, koja se bavi istorijskom temom, profesionalno što im je otvorilo vrata mnogih pozorišnih kuća. Šta ih je to motivisalo da se bave glumom i priključe se dramskoj sekciji otkrivaju nam sami glumci.
– Mene lično motiviše sloboda koju stičem kada stamen na scenu, da iskažem svaku emociju koju možda ne bih iskazao negde napolju u realnom životu. Motiviše me činjenica da tamo, na toj pozornici mogu da budem nešto drugo, neko drugi… Mogu da budem šta god poželim. Pozornica je moja, kako već rekoh, sloboda. Za mene je to isto što i za divljač šuma i za ptice nebo – kaže Dejan Marčo.
Milenko Đurić, kome je dodeljena uloga Tole Dačića, seljaka koji simboliše čitav srpski narod i njegovu drskost u predstavi, kaže: “Ja sam onaj seljak koji je osvojio Veliki rat”.
– Naša profesorica istorije je došla na ideju da “uradimo” predstavu povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata i mi smo joj zahvalni zbog toga, jer njoj dugujemo sve što smo postigli. Uloge su dodeljivane onako kako je profesorica Marić mislila da je najbolje, ali smo joj i mi pomagali u izboru. Nismo se odmah svi odazvali. Dramskoj grupi sam se priključio na preporuku jednog profesora, očekivao sam da neću raditi nešto mnogo, a desilo se suprotno. Svi glumci imaju podjednako teksta, niko nije izostavljen, svi su uvek na sceni. Mislim da nas većinu, mene prvog, motiviše duh predaka koji su ginuli na ovim prostorima u nadi za bolje sutra svojih potomaka – kaže Đurić.
Vladan Grbić, kaže da se na pozornici svi osećaju kao profesionalci.
– Svaka scena je uvežbana, poznajemo jedni drugima tekstove i tako su greške na sceni gotovo nemoguće. Organizovali smo nekoliko druženja van scene gde smo se upoznali još bolje.
Saška Jurić, jedna od glavnih glumica u predstavi, kaže da joj je drago što je profesorica Marić baš nju pozvala i da joj je to veoma dragoceno iskustvo.
– Da smo tražili bolju ekipu, sigurno je ne bi pronašli, jer se svi osećamo tako kao da se poznajemo godinama, a u stvari se mnogi od nas znaju tek tri meseca, kada smo počeli sa probama. Družimo se često van proba i mislim da je to doprinelo dobroj atmosferi na pozornici. Funkcionišemo kako treba. Funkcionišemo kao tim. Neopisiv je osećaj kada se tri meseca truda i rada pretvore u tren kada publika, nama, deci amaterima, stoji na nogama tražeći bis – zaključuje Saška Jurić.
Demijan Palančai kaže da se na pozornici oseća fenomenalno, da se posle uspeha i prepunih pozorišnih sala oseća kao na “sedmom nebu”, da se ekipa odlično slaže i da nije toga “predstava sigurno ne bi bila tako dobra”.
– Motiviše me ljubav, ljubav prema pozornici. Okupila nas je ljubav, ljubav ka glumi. Sastajemo se zbog ljubavi prema umetnosti i kulturi – naglašava Siniša Nerić.
Dajana Đurić napominje da niko od njih nije birao ulogu, da je svako dobio onu za koju je profesorica Marić mislila da mu najbolje odgovara.
– Osećamo dozu pozitivne treme na pozornici. Motiviše nas cela ova priča i to što mi na neki način ljudima želimo da dočaramo događaje iz Prvog svetskog rata. Sami jedni druge motivišemo, da imamo što bolji uspeh, jer ne sumnjamo da smo dobra ekipa, odlično se slažemo i privatno družimo – kaže Dajana Đurić.
Članovi Dramske grupe “MI” voleli bi da predstavu pogleda što više ljudi, jer oni je igraju srcem, iz ljubavi, a publika to najbolje oseti.
Kako kažu, njihova je odgovornost da što bolje izvedu predstavu tim veća, kada znaju da sa njom predstavljaju i Tijanu…
Vesna Ivošević