Tijani, 21 mesec kasnije…

0 9

O Tijani Jurić nisam napisala ni reč sve do nedavno kada sam se u Nedeljniku bavila epidemijom zločina i nasilja u pomahnitaloj Srbiji. Dvadeset meseci nakon zločina.

Šta tu ima da se piše. Ubijen je neko ko je stvoren da bude savršen od strane nekog za koga verovatno niko nikada ne bi čuo da nije počinio tako jeziv zločin.

Dođe dan kada i oni koji treba da kažu nešto zaneme. Tako bi bilo, čini mi se, i da sam u vreme tragedije bila novinarka dnevnih novina koja se svakodnevno bavila crnom hronikom, zločinima i istragama.

Sećam se večeri kada se pročulo da je Tijana nestala.  Na nekom privatnom skupu čekali smo do kasno jednog od najiskusnijih policajaca.  Iz Subotice je došao je iznuren i prljav:„ Ništa mi se ovo ne sviđa. A mala je kao lutka“- rekao je nervozno.

Svi smo shvatili da se dogodilo nešto strašno, ali se i nadali da će biti pronađena živa.Niko ga ništa nije pitao. Ubrzo smo se razišli.

Kiša je te vrele julske odjednom noći potopila Beograd. I jezivo je grmelo.

Susret sa Tijanom, sa njenim fotografijama, bio je nekako čudan. Kao da se poznajemo. Valjda zato što sanjamo anđele ili mislimo da nas čuvaju.  Nije to bio samo moj osećaj. Čini mi se da je svako od nas, gledajući njene fotografije, video sebe kao tinejdžerku koja je možda našla ili promašila prečicu, buntovnicu koja zna najbolje,  neku svoju prijateljicu, sestru, kćerku, možda svoju nerođenu devojčicu..

Tijana je paradigma Srbije, iako je bila posebna do savršenosti. Rođena za vreme bombardovanja, nastradala jula 2014. godine. Potresla i ujedinila Srbiju više nego tragične poplave.

Pevala je savršeno, bila besprekorno dete, odličan učenik, odana drugarica. Napravila samo jednu grešku u životu: našla se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Posle Tijanine smrti više ništa nije isto.  Strahovi su ujedinili društvo. I paradoksalno, usledili su meseci otmica, silovanja, ubijanja, nasilja. I to ne samo nad ženama.

Nezadovoljni, nesrećni, poremećeni i poročni umovi nastavili su da ubijaju. Toliko mnogo da se jedva i sećamo žrtava. Nespremno smo dočekali talas nasilnika  koje je izrodilo društvo pogrešnih vrednosti, siromaštva i poremećaja.

Tijana nije i neće biti zaboravljena. Ne samo zato što je toliko nezaboravna i mila da nam je svima bliska, već što njena porodica ima dovoljno snage i društvene odgovornosti, da sećanje na nju čuva brinući o bezbednosti svakog deteta.

Možda je to razlog zašto tek sada o njoj pišem.  Ako ljudi koji su izgubili ono najvrednije imaju snagu da se bore za tuđu decu, onda mi ostali nemamo pravo da ćutimo. Pravda je u našim rukama. Svako od nas nešto može da učini: da ukaže lokalnom policajcu potencijalnu pretnju, da upita lokalnog političkog moćnika šta čini za bezbednost dece, da inicira i potpiše peticiju za uvođenje amber alerta, da promeni kanal koji propagira rijaliti nasilnike, da pocepa novine koje gaze preko leševa u borbi za tiraž. Da pokuša da uradi ili bar napiše nešto smisleno. Jedan klik na društvenim mrežama, da svi vide spot, da svi vide vide kako sloboda i život nestaju u trenutku. Ništa ne košta.

Tijana je jedna i jedinstvena. Potencijalni manijaci i psihopate su na svakom uglu. Bezbednost dece je odgovornost svih nas. Biće i krivica, ako dozvolimo da nam oduzmu još nekog sličnog anđela.

danijela-isaillovic

Danijela Isailović

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.