Zašto krivimo žrtve zlostavljanja za ono što im se dogodilo?

0 1.044

Nedavno je javnost uzdrmala vest da je dvadestepetogodišnji muškarac uhvaćen sa trinaestogodišnjom devojčicom bez odeće. Iako je seksualni odnos sa maloletnim licem krivično delo, javnost ovaj put nije osuđivala muškarca koji je počinio krivično delo, nego devojčicu koja je žrtva. Ovo je tipičan primer relativizacije počinjenog i optužba žrtve da je sama kriva za sve što joj se desilo.

Šta se podrazumeva pod pojmom ’’krivljenje žrtve,,?

Krivljenje žrtve je pojava kada se žrtva krivičnog dela u potpunosti ili delimično okrivljuje za štetu koja ju je zadesila. Najjače predrasude su prema žrtvama porodičnog nasilja i seksualnih zločina. Odličan primer je tendencija da se žrtve silovanja smatraju podjednako krivim kao i osobe koje su počinile zločin protiv njih, pod izgovorom ,,sama je to tražila.’’

Kada je vest o slučaju sa trinaestogodišnjom devojčicom dospela na internet, veliki broj komentara ispod članka ukazivao je na to da je dete krivo, i da je muškarac samo pratio svoj prirodni nagon. Odavde implicira da se linija između čoveka koji ima mozak,  koji mu pomaže da se odupre ‘’nagonima’’  i životinje koja instinktivno radi sve što joj nagon nalaže, u potpunosti briše.

Krivljenje žrtve predstavlja svaku vrstu osude koja ukazuje da je žrtva na neki način doprinela nesreći. Najčešće možemo da čujemo:

  • Da nije imala tako uzanu majicu, ne bi je niko napao. Izazivala je!
  • Sigurno je zvocala, pa je dobila po njušci, svako normalan bi je izudarao!
  • Da ti je novčanik bio sakriven, ne bi te opljačkali.
  • Šta je tražila, to je i dobila!
  • Eto joj kad šeta sama noću… Ja to ne radim, pa me niko nije dirao.

Kada dođe do nesreće, često možemo da čujemo i ideje šta je sve žrtva mogla da uradi kako bi izbegla zlostavljanje.

  • Da je mene napao, ja bih ga udarila…
  • Nikada ne bih dozvolio da me neko tako tretira.
  • Da se meni to dogodilo, taj ne bi bio među živima…

Na ovaj način umanjujemo ozbiljnost onoga što se dogodilo i krivimo žrtvu zato što nije bila u stanju da preduzme nešto kako bi se odbranila. Budimo osećaj krivice, nesigurnosti i činimo da se osoba koja je pretrpela traumu oseća nasposnobno i bezvredno, iz čega proizilazi to da većina trpi i ne prijavljuje zlostavljanje.

Hajde da razbijemo predrasude. Način oblačenja ne sme da bude poziv na seksualno uznemiravanje. Ako je neko u suknji, opremi za trčanje ili štiklama, to ne znači da želi seks, bilo sa nepoznatom ili poznatom osobom, pogotovo ako se radi o detetu. Neslaganje, prepirka ili bes nisu opravdanje za fizički napad. Žrtva nikada, u 100% slučajeva, ne traži da bude zlostavljana, pa optužba ,,šta je tražila, to je i dobila’’ nikada ne bi trebalo da bude opravdanje za nasilje. Umesto da osobi koja je pretrpela zlostavljanje do detalja objašnjavamo šta bismo mi uradili da smo se našli u sličnoj nevolji, treba da ponudimo razumevanje, podršku i sigurnost.

Žrtve zlostavljanja prolaze kroz traumu koja ostavlja posledice na mnogim poljima njihovog  života. Upravo zbog toga ne bi trebalo da stvaramo teorije zašto se nasilje dogodilo i šta je neko mogao da uradi kako bi ga sprečio. Ovom društvu je potrebno manje osude, a više empatije. Hajde da zajedno radimo na tome.

Urednica

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.