Vršnjačko nasilje: žrtva ili nasilnik

0 515

Zašto se dešava da u istoj situaciji neka deca reaguju burno, agresivno, neprimereno, dok se neka deca povlače, beže i postaju žrtve? Sa vršnjačkim nasiljem susrećemo se gotovo svakodnevno. Da li ste se zapitali šta je uzrok takvog ponašanja? Koja je razlika između nasilne i povučene dece?

Svako ponašanje uzrokuje emocija, što znači da se određeno ponašanje javlja kao posledica emocije koju dete ima prema sebi, prema drugima i svetu koji ga okružuje, ili prema situaciji u kojoj se nalazi. Ukoliko je reakcija deteta na okolnosti u kojim se nalazi preburna radi se o prenaglašenoj emociji koju dete nije naučilo da kontroliše, te ona postaje okidač za neprimereno ponašanje.

Kako emocija utiče na ponašanje, tako na emociju utiče mišljenje. Samim tim, ono što dete misli o sebi ili o drugima, utiče na emociju koju oseća. Dokaz ovoj tvrdnji jeste što u  istoj situaciji svi različito reaguju, dakle situacija sama po sebi nije uzrok ponašanja, nego upravo ono sto o toj situaciji mislimo. Dete koje dobije lošu ocenu, može da misli: „Nije smelo ovo da mi se desi, koji sam ja baksuz, nikad neću imati peticu!“, dok drugo dete u istoj situaciji može da pomisli: „Treba da popravim ovu ocenu!“. U prvom slučaju, dete sigurno ima emociju koja je blokirajuća, sumnja u sebe i svoje sposobnosti, dok je drugo dete, istu tu situaciju prihvatilo kao trenutno stanje. Sigurno mu nije prijatno, ali nema emociju koja je disfunkcionalna.

Dete koje misli da mora da se brani, da drugi ne bi smeli da se ponašaju tako kako se ponašaju, koje misli da mora da bude uvek prvo, da mora uvek da bude jako i hrabro jer će ga u suprotnom pobediti, ili uništiti,  verovatno će često osećati bes, te se i ponašati neprimereno. Dete koje razmišlja da mora da se povuče, da ne sme da se zamera, da nije dovoljno dobro, vredno,  hrabro, da su drugi jači i bolji, verovatno će osećati strah, i povlačiti se.

Kada govorimo o nasilnom ponašanju među decom i žrtvama nasilničkog ponašanja ne treba da zaboravimo činjenicu da se možda ključ krije u emocionalnom opismenjavanju dece, i to od najranijeg uzrasta. Decu treba naučiti da prepoznaju svoje emocije i vladaju svojim ponašanjem, jer dete koje nauči da primereno izražava emociju nije ni žrtva ni nasilnik.  Ali deca to ne mogu sama, potrebni su im odrasli, i to odrasli koji su emocionalno stabilni. Roditelji su u velikoj meri odgovorni za ponašanje deteta, jer se u porodici usvaja način razmišljanja, stiču uverenja, uče ponašanja. Ključ za prevenciju vršnjačkog nasilja je u rukama odraslih, tačnije u porodici. Treba naglasiti i to, da roditeljstvo pored velike kolčine ljubavi zahteva i određene veštine, a jedna od njih je svakako emocionalna pismenost.

Jelena Višekruna, master pedagog

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.