U Rusiju, s ljubavlju

0 122

Zrenjaninac Ilija Jovanov prošlog leta se otisnuo u najveću životnu avanturu. S automobilom starim 29 godina krenuo je ka središtu Sibira, na put dugačak 17.460 kilometara

Piše: Vlada Arsić

Sibir. Kraj sveta. Predeo večitog leda i nepreglednih prostranstava. Zemlja kazni i progona, surove klime i zaboravljenih ljudi. Mesto koje nikada ne biste želeli da upoznate. Osim, ako se ne zovete Ilija Jovanov. I ako niste dovoljno istrajni da jednu okoštalu, pogrešnu sliku o nepoznatom predelu, zauvek promenite.

Ilija Jovanov

Jer ono što je učinio ovaj sredovečni Lala davno je opisao i Žil Vern. Doduše, nije Jovanov zaronio 20.000 milja pod more, ali se iz rodnog Zrenjanina otisnuo na sličan put, podjednako dalek i neizvestan. Put u središte leda gde živi samo snežna kraljica i njena odabrana četa belih medveda.

– Ne, samo njih nisam upoznao – smeje se Jovanov dok za naš sajt opisuje jednu krajnje nesvakidašnju avanturu. – Ali sam video i foto-aparatom ovekovečio ono što sam i očekivao: predeo nestvarne lepote i nepreglednih daljina, velike i čiste gradove, bistre reke i ljude ogromnog srca, narod koji živi u Sibiru, ali itekako zna gde je Srbija i šta nas toliko povezuje.

Sibirska tajga

Nije se na ovo putešestvije Jovanov odlučio naprečac, naprotiv. Želja da obiđe zemlju koju istinski i srcem voli tinjala je godinama, ponajviše u poslednje tri. Tada su počele i pripreme. Trebalo je utvrditi marš-rutu, rešiti brojna tehnička pitanja, obezbediti neophodna finansijska sredstva, odlučiti čime će ići…

– Po tom pitanju nije bilo nedoumica – demantuje nas naš sagovornik. – Bez razmišljanja sam se odlučio za moj „golf dvojku“. Računao sam da me sa svojih 29 godina iskustva i na stotine hiljada pređenih kilometara sigurno neće iznevereti. To je bilo naročito važno s obzirom na to da od auto-mehaničarskih veština znam jedino da otvorim haubu i zamenim gumu.

Nulta tačka

S automobilom nije bilo problema, a i sredstva su obezbeđena relativno lako. S obzirom na to da je putovanje imalo i humanitarni karakter (višak sredstava Jovanov je uplatio na račun Fondacije „Tijana Jurić“), njegov naum su podržale i potpomogle brojne kompanije iz Zrenjanina, Beograda, Sremskih Karlovaca, Srpske Crnje i Melenaca. Preostalo mu je samo da 30. jula prošle godine resetuje kilometražu i uputi se ka Rusiji.
– Taj deo puta, preko Mađarske, Slovačke, Poljske i Litvanije, bio mi je najdosadniji, ujedno i najnaporniji – kaže Ilija. – Jedva sam čekao da se dokopam ruske granice, ali se pokazalo da je nimalo nije lako preći.
Gotovo deset sati je proveo na litvansko-ruskoj granici popunjavajući bezbroj papira i dokumenata, i čekajući da mrzovoljni litvanski carinici konačno podignu rampu. Zapravo, u tom trenutku za njega je i započela avantura, avantura duga 17.460 kilometara i 36 dana.

Irkutsk

– Rusija je ogromna, prelepa zemlja koju je ponekad teško i zamisliti, a kamo li rečima opisati – priča naš sagovornik. – Sve je predimenzionirano, od milionskih gradova za koje mnogi od nas nisu ni čuli, do razmaka između njih koji često iznose i više od 500 kilometara. Putuje se auto-putevima i solidnim magistralama, a da biste svratili do „obližnjeg“ sela ponekad treba skrenuti stotinak i više kilometara.

Na svom putešestviju Jovanov je prošao kroz Moskvu, Vlavomir, Njižnji Navgorod (Nekadašnji Gorki), Kazanj, Perm, Kumbur, Jekaterinburg, Tjumenj… U ovaj grad, kaže, bio je zaljubljen i pre nego što ga je video, a kakav je utisak ostavio na njega, potvrđuje i to što je iz automobila izašao kao hipnotisan gledajući u Most zaljubljenih i, naravno, zaboravljajući da ugasi svetla na automobilu. Morao je da kupi novi akumulator, ali gde? U čitavoj Rusiji Ilija sreo je samo jednog „golfa“.

Tjumenj

– U pomoć mi je priskočio jedan taksista – priseća se naš sagovornik. – Nije mu bilo teško da obiđe sa mnom desetak radnji dok konačno nismo pronašli odgovarajući akumulator, a zatim i da mi pomogne da ga zamenimo. Za sat i po vožnje po gradu tražio mi je svega 200 rubalja (340 dinara). Dao sam mu duplo i knjigu o gradu Zrenjaninu.

Koliko ovdašnji narod zna o nama i kakva bratska osećanja gaji prema Srbima, videlo se na svakom koraku. Gde god su uočili srpske tablice, seća se Jovanov, svuda su ga pozdravljali i mahali u znak dobrodošlice. Za njih, očito, Srbija nije neki dalek, nepoznat pojam. Naprotiv.

– Čini mi se da znaju o nama znatno više nego mi o njima – kaže Ilija. – Ali ono što me je najviše impresioniralo bila je ta velika ruska duša. Toliko empatije, toliko ljubavi prema svakom, briga za decu i porodicu, briga za komšiju i otadžbinu, poštovanje korena i prošlosti, ma kakva bila, zaista nigde nisam video. Naravno, pokušavao je zapad i ovde, i još uvek pokušava, da ubije svaku emociju, svojom sirovom i agresivnom politikom da poništi u ljudima sve što je ljudsko. Činjenica je da kod malih naroda to prolazi, ali kod Rusa nikad nije moglo. I zato su veliki, mnogo veći nego što je prostranstvo na kojem vekovima traju i opstaju.

Stara sibirska kuća

Na putu ka krajnjem odredištu, Bajkalskom jezeru koji mnogi smatraju i svetim mestom celokupne planete, Jovanov je prošao i kroz Omsk, Novosibirsk, Krasnojarsk, konačno i kroz Irkutsk, svega 75 kilometara udaljen od Bajkala.

– I svuda sam nailazio na neobjašnjivo lepu prirodu, beskonačne tajge, tu i tamo i na neki proplanak – seća se naš sagovornik. – Na većim raskrsnicama su smeštene benzinske pumpe, prodavnice, ogromni parkinzi za šlepere, prenoćišta i čuvene ruske menze, takozvane stalavaje. Usred tajge, pred noć, skupi se tu tmušta sveta i nemate osećaj da ste usred totalne divljine.

Omsk

Na kraju puta čekao ga je Bajkal, najveći rezervat slatke vode na čitavoj planeti, jezero koje je praktično sabralo četvrtinu ukupnih svetskih rezervi. Ima oblik polumeseca, dugačko je 664 kilometara, a prosečna širina je 75 kilometara. Najdublja tačka jezera je na 1.662 metra, a prozirnost vode ide i do neverovatnih 50 metara.

– U Bajkalsko jezero se uliva 336 reka, a iz njega ističe samo jedna – Angara! – kaže Jovanov. – Angara se uliva u Jenisej, a Jenisej u Severni ledeni okean. Time ne samo da je obezbeđen stalni protok vode kroz jezero, već je i voda u njemu savršeno čista, praktično se bez ikakve prerade može koristiti za piće.

Ilija na finalnom odredištu – jezero Bajkal

Bila je to i krajnja tačka puta za ovog preduzimljivog Zrenjaninca, ali ne i njegov završetak. Tek u povratku imao je vremena da zađe i u velike gradove pored kojih je prolazio, i da sagleda jedan nestvaran svet, potpuno drugačiju kulturu o kojoj se, neretko pod pritiskom Holivuda i zapadnoevropske kulture, kod nas malo zna.

– Za mene je ovo bio ne samo najlepši godišnji odmor nego i avantura koju ću, nesumnjivo, pamtiti čitav život – kaže Jovanov. – I ne samo da ću pamtiti, nego ću nastojati da sve ovo ponovim, možda u drugom pravcu, ali svakako kroz Rusiju. Jer ova zemlja zaista zaslužuje da se vidi i upozna u svakom smislu.

Antrfile: Donatori
Ovo nesvakidašnje putešestvije koje je imalo i humanitarni karakter potpomogle su i brojne organizacije i ustanove. Između ostalog, sredstva su obezbedili kompanije Gomex i Dijamant, kafe Moskva, Udruženje Halo-taxi, poslastičarnica Arena, Glass servis Glassmax, knjižara Novosti, Transport Bačić, Butik Ramax i Fedra kompjuteri, svi iz Zrenjanina. Pomogle su i beogradske firme Altis chemicalst i Don iz Beograda, Fakultet za menandžent iz Sremskih Karlovaca, pekara Stojković iz Melenaca, restoran Grofov merak iz Srpske Crnje, a medijski partner putovanja bio je portal „I love ZR“. 

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.