Presuda

0 200

Veće Višeg suda u Subotici uradilo je u ponedeljak jedino što je moglo da uradi: Dragan Đurić osuđen je na maksimalnu zatvorsku kaznu od 40 godina.

djordje-vukmirovicPresuda je, doduše, prvostepena, ali je zaista teško zamisliti da bi neka viša sudska instanca mogla da odluči drugačije.

Nije za to razlog pritisak javnosti, kako pokušava da predoči njegova odbrana. Razlog je strahota zločina koji je počinio. I opomena svakom ko u sebi nosi zametak životinje – a ona, vele, čuči u svakom čoveku – da je ubije u sebi, a ne da je pusti da muči i ubija druge ljude.

Nema te presude koja, kada se čovek pretvori u životinju i uradi ono što je Đurić uradio u noći između 25. i 26. jula prošle godine, može da zadovolji pravdu. Nije to ni ova koja je u ponedeljak izrečena. Ima, međutim, presuda koje će, nedvosmileno, reći da se zločin ne može tolerisati i koje će pokušati da zaustave životinjsko u ljudima. Ova to jeste.

Nema, nažalost, ni presude koja može da vrati one koji su se, nevini i čisti, našli na putu neljudskom u čoveku. Niti da sasvim zaceli strašne rane onih kojima su oni pripadali. Sa neprebolnom ranom će, zauvek, morati da žive sestra i roditelji Tijane Jurić, njena rodbina, drugovi i drugarice… Ima, međutim, presuda koje tu ranu mogu, bar malo, da ublaže. Ova to jeste.

A nisu Tijanu voleli samo oni. Nju je, u dramatičnim danima nade i strašnim danima istine, volela cela Srbija. I ne samo Srbija. Voli je i danas, pa je, otuda, ovakva presuda kakav-takav melem i na tu zajedničku ranu.

Da se ne bi ponovilo, ništa od onog što se dogodilo krajem jula prošle godine, nikada ne sme da se zaboravi. Ne sme, međutim, da se zaboravi ni ponešto od onog što se dešavalo posle toga.

Sećate li se onih bestidnih pokušaja ucene Tijaninih roditelja od strane nekih medija, ne bi li došli do „ekskluzivnih“ informacija? Jesu se oni obili o nepodeljeno ogorčenje javnosti, ali zar nisu i oni bili svojevrstan glas one životinje koja, bez saosećanja za najdublju ljudsku patnju, čuči u čoveku? Zar nisu oni, s obzirom da su činjeni kada je već svima bilo jasno o kakvoj tragediji je reč, bili jednako bestijalni kao čin ubice?

Jesu, ali njima, nažalost, nikada nije izrečena presuda. A trebalo je. Tim pre ih, nikada, ne treba zaboraviti. Da se ni oni, nikada, ne bi ponovili.

Đorđe Vukmirović

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.