Pedagog Biljana Ćulafić o vršnjačkom nasilju: PREVENCIJA JE NAJBOLJA INTERVENCIJA

0 528

Važno je da roditelji i škola budu na istoj strani, a to je strana dobrobiti dece.

Biljana Ćulafić je stručni sadarnik – pedagog u OŠ „Miloš Crnjanski“, Beograd i evropski licencirani sistemski porodični i EMDR psihoterapeut. Za Prosvetni pregled govorila je o temi vršnjačkog nasilja.

Zašto je vršnjačko nasilje u školama sve veće uprkos timovima za zaštitu dece koji postoje godinama?

Vršnjačko nasilje u školama je odraz svega onoga što se dešava u društvu na širem planu. Sećam se kako je tokom Građanskog rata tokom devedestih jedan intelektualac rekao: „Ruševine koje su nastale u ratu samo su deo mnogo gorih ruševina – onih koje su nastale u kuturi i duhu naroda, i trebaće decenije da se stanje duha promeni“. Tada je to delovalo nerealno, ali danas smo svedoci velikog urušavanja društva, pre svega u sferi vaspitanja i kulture.

Mi smo, pre svega, jedno duboko istraumatizovano društvo, koje već tri decenije opstaje u stanju stalne materijalne i duhovne krize. Dok se ljudi bore za egzistenciju, rade nekoliko poslova da bi prehranili prodicu, dolazi do otuđenja roditelja i dece. Tačnije, nastaje prostor za vaspitnu zapuštenost dece.

Pored toga, u stvarnosti u kojoj su rijalitiji najpopularniji sadržaj za konzumiranje, u kojoj deca i odrasli komuniciraju posredstvom pametnih telefona – škole postaju poslednji bastioni zaštite dece. U školama se i dalje neguje dobra komunikacija, opšta kultura i obrazovanje. Ali, zaposleni u školi nisu svemoćni. I pored Planova prevencije za zaštitu učenika od nasilja i diskriminacije, i pored redovnih sastanaka Timova za zaštitu dece od nasilja – nasilje u školi se i dalje dešava, upravo zbog toga što je ono popularizovano kroz medije – skandaloznim naslovima i rijalitijima, upravo zbog toga što je oslabila vaspitna uloga porodice i zbog toga što socijalizacija van škole gotovo da ne postoji.

Deca se socijalizuju kroz posrednu komunikaciju – praćenjem i učestvovanjem na društvenim mrežama. Međutim, u školi – komunikacija je neposredna, licem u lice, a mnoga deca kod kuće i u svojoj sredini nisu naučila da razgovaraju, da se dogovaraju, da pregovaraju, da poštuju pravila ponašanja. Ona nisu razvila svoje socijalne veštine kao ni svoju emocionalnu inteligenciju. Drugim rečima – kad izbije sukob, mnoga deca ne znaju kako da ga reše pa pribegavaju najnižim stategijama koje poznaju: uzvrati udarcem, uvredom, ponižavanjem.

Veliki problem je i to što je u školama desetkovana stručna služba, a ona se zapravo trebala proširiti. Da bi stručna služba škole imala veću vaspitnu i preventivnu ulogu, svaka škola bi pored pedagoga i psihologa, trebala da ima i defektologa – logopeda, kao i specijalnog pedagoga.

Zašto nasilje poprima sve brutalnije razmere, pa, se čak i snima?

Kada deca svakodnevno posmatraju na društvenim mrežama slike nasilja, ili čak upražnjavaju virtualno nasilje kroz igrice – kod njih raste tolerancija na nasilje. Ono se s vremenom normalizuje.

Danas je govoto nemoguće iznenaditi odraslu osobu ili dete nekom novom vesti u novinama. Glavne vesti su one iz crne hronike ili iz rijalitija. Dolazimo do toga da i kad se dogodi – nasilje ne deluje tako strašno, i mnogi odmahuju glavom i kažu: „Ma važno da se nije desilo našem detetu“.

Dakle, postali smo društvo koje više nema osećaj solidarnosti i koje ne ume da saoseća.

Koje su to razlike između dečaka i devojčica agresivaca? Istraživanja pokazuju da nasilje među devojčicama i roditelji teže prepoznaju?

U našoj kulturi, tradicionalno, dečacima se tokom odrastanja više toleriše otvoreno verbalno i neverbalno iskazuju ljutnju, ali im se zabranjuje ispoljavanje tuge u vidu plakanja ili žalbi.

Devojčicama se, s druge strane, dozvoljava da iskažu tugu ali je zabranjeno da neverbalno izražavaju bes.

Ti stereotipi oblikuju detetovo iskazivanje osećanja, mada smo mi ljudi, bez obzira na pol, sposobni da osetimo sve ove emocije. Dečaci, zbog toga mnogo češće imaju fizičke sukobe, dok devojčice sukobe rešavaju verbalnom, tj. pasivnom agresijom. U oba slučaja reč je o ljutnji, ali mnogo je uočljivija ljutnja iskazana kroz fizičku agresiju. Ona je i vidljivija pa i lakše rešiva. Međutim, ako se nasilje ispoljava kroz uvrede, kinjenje, kroz udruživanje u klanove – ono postaje donekle zamaskirano i teže uočljivo.

Kako da roditelji prepoznaju da im dete trpi neki oblik nasilja?

Osnova prepoznavanja teškoće je u komunikaciji. Ohrabrujem roditelje da sa decom razgovaraju i da im ispričaju kako im je bilo u školi, sa kim se druže, kako im je protekao dan u školi.

Deca koje su žrtve nasilja obično se povlače u sebe, izbegavaju komunikaciju i kod kuće. Dakle, sve što odudara od uobičajenog ponašanja deteta – može biti pokazatelj da se sa detetom nešto neobično dešava.

Značajna prevencija je i razgovor na otvorenim vratima sa učiteljicom ili nastavnikom – odeljenjskim starešinom. I oni su ti koji lako mogu da uoče da se neko dete ne ponaša uobičajeno. Zadatak starešine je da reaguje kad primeti takve promene u ponašanju.

Ne zaboravimo: takve promene mogu da ukazuju da se nasilje dešava i u porodici. U tom slučaju, kada izostaje povratna informacija od porodice, a škola primeti da se dete povuklo, ili se ponaša pojačano agresivno – škola ima obavezu da stupi u kontakt sa Centrom za socijalni rad.

Pod pretpostavkom da suština nije u kaznenim merama već u prevenciji, šta činite u školama?

Sama suština i organizacija škole svojevrsna je prevencija vršnjačkog nasilja.

Deca se tu uče pravilima ponašanja, uče da prevladaju svoj egocentrizam, da sačekaju, saslušaju druga, uče se pravilima igre. Posebno su značajni časovi srpskog jezika, građanskog vaspitanja i verske nastave, na kojima deca uče da iskažu svoja osećanja, da argumentuju svoj stav, da izraze teškoće sa kojima se suočavaju. Ona se na tim časovima, a posebno na časovima odeljenjskog starešine uče da prepoznaju probleme u komunikaciji, uče se načinima rešavanja konflikata, i uče se saosećajnosti.

Ne zaboravimo: nastavnici su i sami moćni modeli za decu. Oni nastavnici koji i sami vladaju svojim osećanjima, umeju da ih iskažu na socijalno prihvatljiv način, nastavnici koji i sami iskazuju empatiju, umeju da se našale na lep način, pohvaljuju decu i pravični su – najbolji su preventivni faktor vršnjačkkog nasilja u školi.

Deca uče ugledajući se na nas odrasle, zato obratimo pažnju kako se mi obraćamo drugim odraslima: supružniku, prodavačiici, kolegi. Deca će pre poverovati našem ponašanju nego našim rečima.

Koji je to prvi korak ka rešavanju nasilja?

Najznačajniji korak je prepoznavanje nasilja. I širenje svesti da je vršnjačko nasilje problem svih učesnika školskog života. Dakle, svako dete, nastavnik, roditelj – kad uoči nasilje dužan je da to prijavi nekom odraslom u školi. Ako se problem ne uviđa, on ne može ni da se rešava.

Koje su to ključne osobe od čijeg angažovanja zavisi da li će se nasilje među decom u školama rešiti?

Svi učesnici vaspitno-obrazovnog procesa u školi su značajni. Značajan je onaj ko uočava nasilje i prijavljuje ga prvoj odrasloj osobi u školi. To može biti dete, roditelj ili neko od nastavnika.

Pored članova Tima za zaštitu dece od diskriminacije i nasilja, u koji je obavezno uključen i direktor škole kao i stručna služba, najvažniji faktori su odeljenjske starešine i učitelji. Važno je da roditelji i škola budu na istoj strani, a to je strana dobrobiti dece.

Izvor: Detinjarije.com

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.