Panonski dečiji grad na krilima brige o detinjstvu

0 205

„Najmračnija osoba na svetu je čovek koji mrzi decu.“

Polazeći od toga da smo Udruženje građana koje postoji 11.godina u kojima je sažeto ono najbolje što su deca ostvarila i svojom darovitošću zaslužila na našem festivalu… Polazeći od sentence Fjodora Mihajloviča Dostojevskog da je „Dete otac čovekov“, vreme u kojem živimo danas ništa ne čini da potvrdi velike reči ruskog mudraca. Sve manje je onih koji su istinski posvećeni deci i njihovom zdravom odrastanju, a sve više onih koji su ih spremni povređivati. Brutalnost prema deci sve češća je pojava i ona se ispoljava u najprizemnijim pobudama, bilo da je reč o narkoticima, kocki, podvođenju maloletnih lica ili pornografiji. Zlo koje poprima svakojake oblike, svoje najružnije lice pokazalo je u pedofiliji. Sve češće naslovne stranice dnevnih časopisa zauzimaju vesti o silovanju dece, a u velikom broju slučajeva i ubistvima dece. Porast nastranosti, koju nažalost moderno društvo sve više prihvata kao seksualnu orijentaciju, pokazatelj je da društvo malo radi na suzbijanju ovog vida kriminala. Da je sve ovo tačno potvrđuju nepristojne zatvorske kazne koje sudstvo dodeljuje počiniocima zločina nad decom. Otuda nije čudo što je gotovo 80 procenata osuđenika pedofila ponovo počinilo krivično delo kad se našlo na slobodi. Sa jedne strane javnost potresa porazna vest, a sa druge senzacionalizam što puni budžet medijima, koji takvu vest ističu i plasiraju kao prvorazredni događaj. Najbolnije je u svemu što se sve završava osudom, komentarima na društvenim mrežama i sažaljenjem. Tragedija koju niko ne shvata dovoljno ozbiljno, sablast je koja lovi neko novo dete i koja svakom može banuti na vrata ako se ne iskoreni. Posledica svega toga je strah među decom, roditeljima, pojedincima i organizacijama koji se bave zaštitom dece. Polemike koje se retko kada vode u medijima su šture, kontroverzne i veoma su oprečne i diskutabilne. Žrtve obično ostaju u nemilosti, pa čak i u osudi, a socijalne ustanove, bezbednosne strukture, pri svojim rigidnim aktima i mrtvom slovu na papiru koje im ograničava mogućnost delovanja. Igra „ping-pong“ loptice i prebacivanja problema na tuđi teren uobičajena je praksa. Sa jedne strane, zaključak je da nema dovoljno sredstava za suzbijanje pedofilije, a sa druge strane, u praksi je trošenje para na predizborne koncerte, novogodišnje kičeraje, proslave slaninijade, kriminal u sportu i milion drugih gluposti kojima zaglupljuju narod. Ono što je najpogubnije u ovoj ružnoj priči je ograničavanje prostora obrazovnim institucijama u kojima će se deca edukovati i osposobljavati kako bi se samozaštitila od predatora kojih je sve više. Neko mora postaviti pitanja: Otkud to da deca uče o istopolnosti u seksu, a ne uče o zlu koje to proizvodi? Kako to da uče o „paradma ponosa“ , a ne uče o štetnosti toga? Kako to da na fizičkom vaspitanju uče da igraju fudbal i druge sportove koji će ih učiniti bogatim, a ne uče veštinu samoodbrane, već je to prepušteno klubovima poput Realnog aikidoa, koje država apsolutno ne stimuliše niti finansira. Kako to da niko ne vidi svrhu u kreativnim festivalima koji decu upućuju na promišljanje, razvijanje intiligencije, a vide u Gučama, „Egzitima“, „Farmama“, „Parovima“ i prljavštini koja otupljuje decu!? Zašto niko ne uči decu o manijacima koji im nude narkotike i zlatne snove u kladionicama? Niko ne postalja pitanje zašto biblioteke nemaju dovoljno para za knjige, a škole za učestvovanje na sajmovima kulture? Nikoga ne brine što su noćni klubovi i diskoteke prepune maloletnika, i što se deca pred zoru vraćaju kućama u alkoholisanom stanju…

Imajući u vidu da sam pesnik za decu i organizator velikog broja festivala dečjeg stvaralaštva, lično mogu potvrditi da država nikada nije otkupila nijednu knjigu niti publikaciju za njihove potrebe, a otkupljuju knjige o gej ravnopravnosti. Iz knjiga za decu oni se uče recitovanju, glumi, muzici i svim drugim kulturnim disciplinama. Pa nije čudo što nema nove Desanke Maksimović, Andrića, Duška Radovića, Tesle, Pupina, Šumanovića? Pa nije čudo što nema više junaka iz knjiga, a ima sa „Grand parada“. A ima deceubica. Zašto ima prostora za tajkune, a nema za dečja igrališta? Zašto ima za vozne parkove političara, a za ekskurzije znanja nema. Ima za promociju najprizemnijih parada i bluda, a nema za pospešivanje kreativnosti.

E, zato pedofili s lakoćom love naivne žrtve i retko koja Aska može umaći krvoloku. Zato smo slabi i ravnodušni jer smo postali imuni na tragedije koje uvijaju u crno pojedine porodice. Zato što čekamo da neko drugi reši naše probleme, da nam očisti sram sa obraza. A do tada, čekaćemo da opet neko padne u zamku predatora i da se na društvenim mrežama utrkujemo sa komentarima i osudama. Zalud ćemo se nadati da će nekom ušuškanom poslaniku pasti na pamet da sam pokrene inicijativu i stane ispred dece kao što je to učinio pred fašistima u Drugom svetskom ratu Miloje Pavlović iz Kragujevca štićeći ih, pa makar i rečima. Za to vreme, mi ćemo i dalje u „Panonskom dečjem gradu“ skupljati mrvice od dobrih ljudi i brinuti o dečjem daru. Fondacija „Tijana Jurić“ će držati tribine o preventivi i loviće silovatelje i ubice umesto državnih institucija. Pokret „Tri plus“ će moliti državu da da beneficije porodiljama da ima ko da raste u njoj. „Dečje carstvo“ će okupljati svu decu iz regiona da ih udruži u bolje sutra. Svi ćemo biti na strani dece osim države. Na ova pitanja, sve su prilike, nećemo dobiti odgovor i čekaćemo još dugo, dugo…

A pedofili će loviti neku novu naivnu žrtvu!

Tode Nikoletić

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.