Oprosti, Tijana. U njihovo ime.

0 106

Ima trenutaka u životu kad se sve nekako pokaže u pravom svetlu.

Novinarstvo – profesiju koja je moj život i koja me hlebom hrani već skoro dvadeset godina, do sada su u pravom ili manje pravom svetlu prikazali razni događaji – politički prevrati, ratovi, skandali, tragedije.

Nijedan, međutim, tako i toliko kao Tijanin nestanak i sve što se posle njega događalo.

Već devet meseci, skoro hirurški precizno i baveći se svakim detaljčićem, pomno pratim kako su ljudi koji se nazivaju mojim kolegama pokušali da preko Tijane podignu svoje tiraže, da preko Tijane pokažu svoju silu i moć, da je ubiju još mnogo puta pošto je ubijena i, konačno, da uprljaju uspomenu na nju.

Analiziram te detalje, jer se inače aktivno bavim medijskom etikom: onim nečim što bi trebalo da zaštiti novinare od različitih pritisaka, a obične ljude od novinara; onim nečim što novinarima omogućava da im savest bude mirna, a obraz čist; onim nečim što jedan broj novinara ne samo da ne poštuje, već o tome i ne razmišlja.

Jer, kao i u svakoj profesiji, baš kao i u životu, ima nas raznih – posvećenika i plaćenika, poštenih i moralno bednih, čistih i prljavih. Ništa to nije strašno.

Do avgusta prošle godine, s tim sam se nekako bila pomirila i prihvatila tu „različitost“ kao nešto u vezi sa čim se moramo dodatno angažovati, ali što bi itekako moglo da se poboljša.

Kažem, bila sam se s tim pomirila.

A onda se desila Tijana.

Plakali smo svi, jer se tih dana samo plakati moglo.

Svi, osim nekolicine onih o kojima ne prestajem da razmišljam već mesecima, a zbog kojih me je sramota što sam novinarka.

Devet meseci kasnije, i dalje plačemo svi, osim njih – jer, kao i ranije, oni imaju važnija posla. Ovaj put, da do iznemoglosti i do u detalja prenose bljuvotine osobe kojoj su najpre dozvolili da uđe u medije, od koje su (ničim izazvano) napravili zvezdu i kojoj (opet, opet i opet) nastavaljaju da daju prostor na svojim stranicama.

Za svaku je pohvalu to što su mediji u početku na svoj način učestvovali u potrazi za Tijanom. Kao što je i za svaku pohvalu to što prate suđenje njenom ubici.

Što se mene tiče, tu se pozitivne impresije završavaju, a počinju pitanja: pitanja koja su se vremenom menjala, ali koja jednostavno nisam imala kome da postavim.

Ljude koji su se potpisivali ispod priloga o Tijani ne poznajem. I čast mi je što je tako.

Na samom početku, moja pitanja glasila su ovako:

Iz kakve si novinarske rupe izašao, dragi kolega, kada možeš da smisliš, otkucaš i potpišeš da je Tijana oteta zbog tatinih dugova?

Jel’ ti ruka zadrhtala, dragi kolega, kada si Igoru napisao kako više nećeš objavljivati Tijanine slike pošto on neće da ti daje „ekskluzivu“?

I kako, majstore, posle svega, možeš tog Igora u oči da pogledaš?

Jer mu je, dok si mu pretio kao poslednji ulični đilkoš, dete već bilo mrtvo…

Kada je do svih nas stigla ona strašna vest, htela sam te nepoznate da pitam:

U kojoj si školi naučio da žrtve zločina moraš i drugi put da ubijaš, opisujući sve kroz šta su prošli?

Da li si, kolega dragi, makar na trenutak pomislio kako će se osećati njeni mama, tata i sestra kad pročitaju šta je sve Tijana proživljavala iz minuta u minut svoje golgote?

Kome si to pisao, kolega?

Zašto je to bilo važno?

Da se uz kafu pročita?

Ili da se prepričava dok se čeka autobus?

Danas, pošto pročitah ono što pročitah, tog kolegu i te kolege, pitam ovo:

Za koliko si hiljada primeraka podigao tiraž svojih novina, dragi kolega, pišući o Tijaninom slučaju?

Da li ti je bilo stalo do nje i onih koji su doživeli njenu sudbinu, ili si shvatio da je – onako anđeoski lepa, dobra i uzorna – odličan „materijal“ za tvoje novine?

Pitam, dragi kolega, pošto vidim da ti nije dosta – da hoćeš da nastavljaš priču.

Pitam, pošto vidim da nije bilo dovoljno to što si u medije pustio osobu nepoznatog zanimanja, sumnjivog morala i nesumnjivog manjka inteligencije, duše i pristojnosti. Morao si, kolega, da svoj prostor ponudiš i njenim rođacima, da i oni mrtvu Tijanu još jednom provuku kroz blato.

Kad god se pogledam u ogledalo, čini mi se da su mi najviše ostarile oči. Radeći ovaj posao, nekako sam oguglala, postala imuna na različite stvari; nekako mi se duša ohladila, a baš se oči umorile.

Ipak, mirno spavam i ne stidim se ničega što sam napisala.

A ti, dragi kolega, kako li je tebi?

Gledaš li se u ogledalo? Muči li te savest? Ili i ne pomišljaš koliko si grešan prema onom usnulom detetu i prema njenim najmilijima?

Za tebe, kolega dragi, nažalost nema suda.

A trebalo bi da ti sude, isto kao onome – ime mu se ne pominjalo.

kolumna-tijana-juric-tamara-skroza

Tamara Skroza, novinarka

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.