Lični stav: Rijalitizacija Srbije

0 1.319

Piše: Vlada Arsić

Šesnaestogodišnji dečak iz Valjeva, učenik prve godine Srednje škole, iskoristio je simpatije dvanaestogodišnje devojčice da bi ga oralno zadovoljila. Sam čin snimio je mobilnim telefonom, a zatim požurio da se pohvali i snimak pošalje najboljem drugu. Za tili čas, poput požara, snimak se raširio društvenim mrežama, a poslednja je, po svemu sudeći, za njega saznala sama devojčica. U školi, pred gomilom oduševljenih i razdraganih „drugara“. Ne znam kako se osećalo isprepadano i postiđeno dete koje je pobeglo iz škole i bukvalno dva dana provelo u osami svoje sobe. Ne znam ni kako će ova iznenadna „popularnost“ uticati na njen dalji život.

U malom gradu, u sredini u kojoj se sve zna, teško da će biti poželjna za bilo čiju kuću, kao neko od koga se očekuje da jednog jutra, kao žena i majka, umesi božićnu česnicu. Ali je zato idealna da se bezobzirno gurne u jendek, na stranputicu s koje nema povratka. Da se uništi pre nego što je i počela da živi. Gotovo istovremeno, valjevski slučaj dospeo je i u žižu javnosti, one najprizemnije, licemerne i odvratne. Gotovo da nema medija koji o ovom slučaju nije raspredao, gotovo da nema čitaoca koji ovo nije komentarisao. I gotovo da nema onog ko je propustio priliku, ako ju je imao, da ovaj snimak odgleda do kraja. Da bi mogao licemerno da se sablažnjava, optužuje i pita se šta se to dešava s našom decom.

A odgovor je, zapravo, da se ne dešava ništa! Ništa drugo do onog što smo sami želeli i na čemu smo istrajno radili. U celoj priči najmanje su krivi akteri. Ako su uopšte krivi. I sami smo se, kao klinci, hvalili lovačkim pričama, ali nismo imali tehničkih mogućnosti da to snimimo, dokažemo i šerujemo.

Doduše, nismo ni znali šta tačno treba da radimo, niti smo imali prilike da to negde vidimo. Pouke s televizora su nam slali Branko Kockica, Dobrica Erić, Ljubivoje Ršumović i Mika Antić, a biće da ni oni sami nisu znali u čemu je smisao života.

Srećom, današnje generacije podižu Mace Diskrecije, Tijane Ajfonke i ostale pripadnice društvenog taloga izdignutih na pijedestal moralnih vertikala. Pa ko ih je to uzdigao, pita se začuđeni čitalac/gledalac?! Pa mi! Svi mi koji javno ili krišom voajerski žudimo i pratimo razvrat u Parovima, Zadrugama i drugim Sodomima. Svi mi koji se utrkujemo da SMS porukama podmažemo masnu gusku, da glasamo i odlučujemo ko će napustiti deveti krug pakla. Svi mi koji dahćemo i balavimo dok nevičnim učesnicama ispadaju grudi pred kamerama, dok se vaćare ispod tuševa, dok noću menjaju krevete češće nego sopstvene gaće. Obnevideli od golotinje gotovo i ne primećujemo šta nam rade deca.

Život devojčice u Valjevu je bespovratno uništen, bez obzira na to da li će se mentalno izolovati, podiću ruku na sebe ili krenuti ćor-sokakom, stazom kojom je već krenula i koju smo joj sami utrli. „Šta je tražila to je i dobila“, mudruje jedan od komentatora dok sa pivskom flašom i daljinskim u rukama, verovatno, prebacuje kanale s Pinka na Hepi. Cilj ružičaste i srećne televizije i jeste da nas razonodi, da nas odvoji od sive svakodnevice i pomogne da zaboravimo na sve što nas okružuje, ponajviše na porodicu i decu. A to šta će biti s tim detetom u Valjevu ionako nije naša briga.

Uostalom, nije ni naše. Naše će tek koliko sutra doći na red.

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.