Ko nam krade bezbednost, a ko vraća bezbrižnost?

0 334

Zovem se Tamara Marinković.

Učenica sam sedmog razreda. Mogu Vam nabrajati šta sve jednu devojčicu mojih godina interesuje,kako provodi vreme , da li je i šta brine o čemu razmišlja. Da li baš svako od mojih vršnjaka ima srećno detinjstvo?

Većina će odgovoriti potvrdno, nažalost oseti se nelagoda nepotpune istine. Nelagoda neiskazivanja istine. Mene to boli, ja želim da svako dete na ovom svetu bude bezbrižno i srećno. Da mu ne nedostaju mama i tata, da je sigurno u svom okruženju, da raste na krilima detinjstva veselo, razdragano poput pupoljka koji svoje latice tek otvara .

Na svim značajnim porodičnim okupljanjima ,na osnovu osmeha mojih roditelja, bake i deke i njihove ozarenosti kada o tome razgovaraju , zaključujem koliko je vreme njihovog detinjstva bilo bezbednije i koliko je lepote bilo u jednostavnim stvarima.

Nekada davno u jednom vremenu, na jednom mestu, u uslovima koji su bili bezbedniji , lakši , dovoljno je bilo da pošalješ pismo ili da čekaš danima ono „jedno“koje sakrivaš ispod jastuka i u tišini iznova i iznova čitaš najlepše, najnežnije reči. REČI. A tek muke sa telefonom,veza se prekida,sve šušti, a ti opet satima držeći slušalicu razgovaraš i ne meriš vreme, sve dok ti roditelji ne prekinu vezu ili izvuku kabl.

Spomenari koji kruže školom, u kojima su upisana imena svih đaka, i svih zgoda i nezgoda su bili obavezni i tako……Jedan spomenar nalazi se u maminoj sobi , odatle sam i saznala da je bila zaljubljena u tatu još pre trideset godina.

Sve podseća na bajku. Priča o mojoj upornosti u traženju jednakosti između onih vremena i ovih u kojima ja odrastam ne završava se stereotipno kao u bajkama. “I tako su srećno odrastali…..“

DANAS. Danas je sve mnogo drugačije. Moja generacija odrasta uz ono što nam nova, savremena . tehnologija pruža. Provesti dan bez telefona ili kompjutera je nezamisliv, osim ako si pod nekom strožom kaznom.

Danas je dovoljan jedan „klik“ i možemo se sresti sa prijateljima na nekom drugom kraju sveta, sa onima koji su daleko od nas, one koje poznajemo ali i da ostvarimo neka nova poznanstva. Poznajem prijatelje koji tako lakše žive. U toj virtuelnoj komunikaciji ne odgovaraju za svoja dela. I još važnije, sve što dožive i prožive znači da realan život menjaju virtuelnim. Da svoje JA menjaju za neku zamenicu koja nema lice.

U tom virtuelnom svetu nova poznanstva su obavezna. NOVA POZNANSTVA, reči koje sa posebnom pažnjom treba prihvatiti. Da li su nam među virtuelnim prijateljima oni koje zaista poznajemo? Koliko je onih sa kojima možemo razmeniti iskustva koja se tiču škole, vannastavnih aktivnosti ,sporta? Da li su prijatelji na društvenim mrežama zaista prijatelji iz one bajke s početka priče?

Da li nam neko krade bezbednost dok mi razmenjujemo poruke, delimo postove, postavljamo fotografije? Da li smo na tim fotografijama zaista ono što jesmo ili ono što neko drugi želi da vidi? Da li je svaki „lajk“ jedno BRAVO!?

Deluje tako naivno, a nije! Deluje tako bezbedno, a nije!

Da li možemo Svet prošlosti spojiti sa Bezbednijim svetom budućnosti? Verujem da možemo. Ako svi zajedno stvaramo. Ako čitamo.Ako učimo na svojim i tuđim greškama. Ako zajedno brinemo jedni o drugima.

Ja ne želim da budem majka koja će izgledati kao paćenik koga je pregazila vlastita patnja. Ja želim divan , dostojanstven život. Onakav kakav svako zaslužuje. Onakav život pred kojim si moćan.Za sve je potreban trud i vreme.

Na nama je da li ćemo živeti u kaljuzi ili shvatiti suštinu:
Prisustvo nasuprot odsustvu čula. Prisustvo nasuprot odsustvu emocija.

Tako se stvara bolji svet.

Bićemo bezbrižni i bezbedni onda ako se svi potrudimo da volimo,čujemo i prihvatimo.

Tamara Marinković
Razred 7/3
Osnovna škola “8 Oktobar“ Vlasotnice
Razredni starešina: Jelena Đokić

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.