Kako prepoznati žrtvu zlostavljanja?

0 1.097

Često se priča i piše o nasilju, kome se dogodilo, ko ga je počinio i ko je stradao. Često se i apeluje na društvo da prijavi svaki vid nasilja, čim se sa njim susretne, ali, da li znamo da prepoznamo žrtvu nasilja?

Šta je nasilje?

Svi znamo šta je fizičko nasilje – modrice, podlivi, oderana koža i skrivanje povreda. Ali, bitno je znati da nasilje ne mora da bude samo fizičke prirode, gde nasilnik udara, gura i na bilo koji način napada žrtvu.

Nasilje je pretnja i ponižavanje u vidu nazivanja pogrdnim imenima, vređanje, ismevanje, zastrašivanje, izrugivanje, isključivanje iz grupe, širenje glasina, naređivanje, okrutne kritike i ucenjivanje.

Psihičko nasilje zna da bude brutalno i da natera dete da potpuno izgubi veru u sebe. Pedagog, Jelena Višekruna objašnjava da se žrtve boje da traže nove prijatelje iz straha da će opet biti odbačene, pa biraju da budu same, tačnije – povlače se u sebe. Ovakav vid zlostavljanja, smatra Višekruna, ima i možda teže posledice po psihu deteta, nego fizičko nasilje.

izvor fotografije: naturespathways.com

Ko su žrtve?

Žrtva nasilja može biti bilo ko, bez obzira na pol, godine ili finansijski status. Posledice života u strahu su brojne, a jedna od njih je da se žrtva potpuno navikne na zlostavljanje i počne da traži krivca u sebi.

Psiholog Nina Miljuš kaže da dešava da žrtva bira da ne prijavi nasilnika, svo vreme misleći da je zlostavljanje opravdano i da je sama krivac za doživljeno nasilje. Mnoga zlostavljana deca pronalaze razne razloge da opravdaju nasilnika – Ako je roditelj – ’’on me je stvorio može i da me kažnjava.’’ Ako je vršnjak – ’’možda stvarno nisam dovoljno dobar i zaslužujem da mi se podsmevaju.’’

Prema rečima Jelene Višekrune, žrtve su uglavnom deca koja su tiha, i suviše poslušna i osetljiva. Zlostavljana deca su nesigurna, imaju stalnu potrebu da se pravdaju, konstantno se izvinjavaju i nemaju veru u sebe.

Kako prepoznati dete kojem je potrebna pomoć

Višekruna navodi da, što je dete mlađe, veća je verovatnoća da će se kao posledica zlostavljanja javiti noćni strahovi, mokrenje, mucanje i sisanje palca, pa je potrebno na ovo dodatno obratiti pažnju, bilo da se dešava vašem detetu ili detetu iz vaše okoline.

Kod starije dece dolazi do samopovređivanja – što deca vešto kriju, javljaju se samoubilačke misli, a roditelj može primetiti i da dete počinje da laže, kao i da dolazi do problema sa alkoholom i drogom.

izvor fotografije: familyeducation.com

Iako su žrtve uglavnom povučene, tihe i pokorne, postoji mogućnost da se posledice zlostavljanja ispolje i na drugačiji način. Nina Miljuš kaže da žrtva može da izgubi osećaj empatije prema drugima, pa da i sama postane nasilnik. Miljuš objašnjava da se kod žrtava javlja agresija, sa kojom dete najčešće pokušava da nadomesti osećaj gubitka kontrole i bespomoćnosti.

Ćutanje je problem

Žrtve najčešće biraju da ćute, a nasilje može da bude teško dokazivo, priča Višekruna. Deca ćute i trpe, a svaki dugotrajan stres ima ozbiljne posledice po zdravlje i psihu. Događaju se poremećaji u ishrani i spavanju, a roditelji mogu primetiti i da deca imaju česte glavobolje i bolove u stomaku. Miljuš se nadovezuje i dodaje da se, kada dete trpi nasilje, može javiti ekstremna i učestala promena raspoloženja, promena uobičajenih navika, sniženo samopoštovanje i samopouzdanje. Žrtve ćute i iz straha da će, ako nekom kažu da su omalovažavane i zlostavljane, biti još gore. Deca se plaše da će nasilnik saznati i biti još brutalniji.

Ono što je bitno da naučimo našu decu, kako bi ih zaštitili, jeste da za nasilje nema opravdanja. Nikad. Niko ne sme da ugrožava nečije pravo na dostojanstven život, bez obzira ko je.

Bezizlazna situacija – šta se dešava u glavi žrtve

Nasilje emocionalno onesposobljava osobu, stvarajući kod žrtve osećaj bespomoćnosti, beznađa ili očaja. Nasilje može da natera decu da veruju da nikada neće pobeći iz kandži zlostavljača. Žrtve se često mogu identifikovati po stalnom stanju budnosti, do te mere da nikada nisu u potpunosti opuštene, i da se štrecaju na svaki zvuk. ,,Žrtve imaju poteškoće u socijalnim odnosima, pate od socijalne anksioznosti, napetosti i depresije’’ – priča Višekruna i dodaje da žrtve neretko izbegavaju socijalne situacije i imaju strah od negativnog vrednovanja, što može da nastavi da se ispoljava kroz ceo život.

Miljuš naglašava da intenzitet simptoma zavisi od vrste nasilja koju je dete doživelo, trajanja i učestalosti. Kako dete podnosi zlostavljanje zavisi i od uzrasta deteta, ličnih karakteristika, senzitivnosti i uključenosti roditelja (da li će i kada primetiti promene u ponašanju deteta i posumnjati na nasilje). Ono što je veoma bitno, jeste da će se dete sigurno pre otvoriti ukoliko ima podršku porodice, vršnjaka ili institucije. Zato je najbolje da sa svojom decom redovno razgovaramo i da ih podstičemo da se otvore i priznaju nam šta ih muči.

To su dečija posla

Kao što je u tekstu već navedeno, žrtve nasilja se osećaju krive i žive u strahu. Ako se dogodi da vam se dete samo od sebe poveri, sigurno vas smatra za osobu od poverenja. Nemojte ga izneveriti, optužiti da laže ili mu reći da će se problem rešiti sam od sebe, već uradite sve što je u vašoj moći da mu pomognete.

Ako posumnjate da je neko dete zlostavljano, a ništa ne priznaje, priđite ovom problemu indirektno, kako bi pridobili detetovo poverenje. Izbegavajte konstatacije koje počinju sa TI, jer one mogu u detetovoj glavi da ukažu da je ono krivo. Umesto toga, počnite sa JA (,,ja se brinem da te neko dira u školi’’ umesto ,,da li te neko dira u školi’’) jer će te na takav način bolje iskazati brigu.

Pazite i na ton kojim se obraćate detetu. Ako ste preozbiljni, ono može pomisliti da će dobiti grdnju, pa će vam davati odgovore koje misli da želite da čujete – ,,dobro sam i niko me ne dira!’’ Najbolje bi bilo da se škakljivih tema dodirnete u nekoj usputnoj konverzaciji, što opuštenijim tonom, gde će dete i ne znajući, otkriti sve detalje.

izvor fotografije: missbehaviour.ca

Dečija posla, tuđa posla i zabadanje nosa u živote drugih

Kada znate šta je nasilje, kako se manifestuje, ko ga sprovodi i kako utiče na žrtvu, otiđite i korak dalje i prijavite ga kada se sa njime susretnete. Ne smemo da dozvolimo da se mladi životi gase pred našim očima samo zato što smo svesno odlučili da žmurimo i da se ne mešamo. Svako dete zaslužuje da ima srećan život.

Piše: Timea Kukla

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.