,,JA SAM TE RODILA, JA ĆU I DA…’’

0 2.205

Roditeljska kontrola proizilazi iz frustriranih potreba samih roditelja, i to potrebe za sigurnošću, bliskošću, i povezanošću. Ona predstavlja pokušaj roditelja da kontroliše detetov psihološki svet taktikama koje ga čine zavisnim i isprepletanim toliko da gubi svoje Ja. Dete se ponaša, misli i oseća onako kako roditelj očekuje.

Psihološka poslušnost se postiže na tri načina.

Prvi način je izazivanje krivice, podsećanje deteta šta sve duguje za to što roditelj brine o njemu, uz optužbu da je odgovorno za njihove emocije. To su one roditeljske rečenice „i to mi je hvala za sve..“ ili „je l’ ti hoćeš da se ja razbolim… (ako ne uradiš ono što je roditelj zamislio)?“.

Drugi način je pružanje uslovne ljubavi, tačnije ljubav se pruža ili uskraćuje u zavisnosti od toga da li je dete ispunilo određene standarde i očekivanja. Roditelj ignoriše dete ili je hladan i nepristupačan kada se ono ne ponaša po njegovoj želji.

Treći način psihološke kontrole je ograničavanje/poništavanje dečje ekspresije emocija i misli. To su, recimo, one situacije kada roditelji instistiraju na tome da tačno znaju šta deca misle i osećaju, umesto da im dozvole da se sami izraze. Naizgled bezazlen primer je uvođenja čvrste hrane u ishranu bebe, pa dok beba žvaće pokazujući gađenje na licu, majka je ubeđuje „mmm… kako je ovo lepo…njamnjam“. Majka ne samo da manipuliše bebinim iskustvom i briše razliku između svojih i detetovih potreba, već i zbunjuje dete time što pogrešno imenuje emocije koje oseća.

Teorije koje se bave roditeljskom kontrolom zaključuju isto – ona frustrira osnovne detetove psihološke potrebe za sigurnošću, bliskošću, povezanošću, kompetentnošću i autonomijom. Roditelji koji se često služe psihološkom manipulacijom svoju decu doživljavaju kao produžetak sebe, a ne kao odvojene ličnosti. To posebno otežava detetu da postane samostalno i da razvije sopstveni identitet.

Istraživanja redom pokazuju da su deca odrasla u porodici visoke psihološke kontrole sklona internalizaciji (tj depresiji, anksioznosti, nedostatku samopouzdanja), ali i eksternalizaciji problema (tj delikvenciji, antisocijalnom ponašanju). Takođe se pokazalo da su deca kontrolišućih majki češće stidljiva i povučena.

Roditeljska kontrola proizilazi iz frustriranih potreba samih roditelja, i to potrebe za sigurnošću, bliskošću, i povezanošću. Sa frustriranošću se nose tako što zloupotrebljavaju svoj položaj autoriteta i prenose je na dete. Roditelji perfekcionisti češće projektuju visoke standarde i kritički reaguju kada im nisu ispunjena očekivanja. Roditelj sa visokim nivoom separacione anksioznosti (strahom od razdvajanja) poseže za kontrolom posebno kada se bliži momenat detetovog osamostaljivanja.

Obično se pravi razlika između dva vida kontrole – one orijentisane na zavisnost (kada pritiskaju dete da im bude fizički i emocionalno blizu) i orijentisane na postignuće (visoko zahtevni roditelji koji pritiskaju dete da, recimo, doktorira na prestižnom fakultetu).

Za zdrav razvoj deteta potrebno je da postoje određena pravila i granice, uz prisustvo emocionalne topline i razumevanja. Deca vaspitavana na ovaj način (tzv autoritativnim stilom roditeljistva) emocionalno i socijalno su više prilagođena, sigurnija u sebe i akademski uspešnija.

Međutim, normalno je da se u određenom periodu granice krše, kao i da se deca ne ponašaju u skladu sa postavljenim zahtevima. Zadatak roditelja jeste da ih nauče da prepoznaju sopstvene potrebe, ali ne i da im nameću svoje. Dakle, za uspešno roditeljstvo potreban je još jedan začin – pružanje psihološke autonomije.

Sanja Dutina Dragović, master kliničke psihologije i REBT psihološki savetnik

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.