Anđeli nikad ne umiru: Tijana, živiš u nama!

0 233

Boja noći je crna, poput ranjene duše, kojoj je jedini vapaj za spas mesečev odsjaj koji pada kroz prozor na hladnu postelju.

Sećanja naviru dok se u pozadini čuje samo otkucaj sata. Ponoć je odavno već prošla, dok se jedna devojka bori sa nesanicom i ne može zaspati. Njeno vreme kao da je stalo onog trena kada se trag njene najbolje drugarice zauvek izgubio u tami…

Da li u vremenu u kome živimo postoje prava prijateljstva i koliko ona mogu opstati, svedoče tekstovi Aleksandre Makulović, pomoću kojih ona opisuje nesebičnu ljubav prema svojoj nesrećno nastradaloj drugarici Tijani Jurić i iskazuje žaljenje za izgubljenim detinjstvom:

„Kraj školske godine se približavao i jedva sam čekala da zakoračim u prve dane raspusta. Svaki dan je bio isplaniran, samo je trebao da počne i da tada krene uživanje, provod i druženje sa porodicom i prijateljima. Zvuk poslednjeg školskog zvona označio je kraj školske godine, ali i početak dugo očekivanog raspusta. Stigla sam u Bajmok. Divno, malo, mirno mesto na severu Srbije, gde se stanovnici međusobno poznaju i u kojem su ulice i parkovi puni dece koja bezbrižno uživaju u detinjstvu. Zbog ljubavi prema sportu odlučila sam da umesto odlaska na more sa društvom prvi deo raspusta provedem u Vrnjačkoj banji na kampu Andree Lekić i tako kroz treninge i učenje novih stvari, zajedno sa novim, nepoznatim društvom malo odmorim i konačno se opustim. A da onda po povratku, ostale dane provedem u krugu nasmejanih lica, prijatelja punih novih i uzbudljivih ideja. Tako je i bilo.

Dan je počeo kao i svaki drugi. Probudila sam se sa osmehom na licu, doručkovala, a onda obavila sve obaveze i jedva čekala da predveče izađem napolje i odem sa bratom na turnir, da zajedno sa ostatkom ekipe navijamo i gledamo utakmice. Sve utakmice su se završile i ekipa je počela polako da se razilazi. Na terenu su ostali da igraju fudbal i da se još malo druže moj brat i nekoliko njegovih drugova. Drugarica i ja smo za to vreme ostale na još jednoj trač partiji. I tako u priči sa njom u jednom trenutku brat mi je nestao sa vidika, odmah sam ga pozvala da vidim šta se dešava i gde su otišli, a on mi je samo uplašeno rekao: „Tijana je nestala“. To je bilo sve. Sve mi je bilo čudno. Osećanja i misli koje su mi tih trenutaka prolazile kroz glavu su rečima neopisive. Na trenutak sam pomislila da je sve to samo šala, a onda me je uhvatio strah i u glavi mi se pojavila slika najgorih stvari koje su mogle da joj se dogode. Želela sam to što pre da zaboravim i počela sam pozitivno da razmišljam. Samo nekoliko minuta kasnije brat me je nazvao i rekao da se ne pomeramo i da će on i njegovi drugovi doći po nas dve. U međuvremenu, drugarica je iskoristila priliku da brzo i bezbedno ode kući. Ja sam ih sačekala i onda zajedno sa njima otišla na mesto gde se sve to dogodilo. Sve je izgledalo kao u filmu. Na mestu gde je oteta ostala je samo jedna njena patika, a nekoliko metara dalje pronašli smo njen nokat. Sati su odmicali duboko u noć. Ceo Bajmok bio je „na nogama“. Policija, roditelji, komšije, prijatelji, istari i mladi… Svi smo krenuli u potragu za njom. Dozivali smo njeno ime, zalazili u svaku ulicu, svaki mračan predeo. Sve samo kako bismo je pronašli. Dočekali smo zoru zajedno u nadi da ćemo je ugledati, ali nažalost od nje nije bilo ni traga, ni glasa. Kada sam došla kući, bilo je rano… Otprilike oko sedam sati ujutru. Smrznuta i u strahu sela sam na krevet i počela da se tresem. Danima nisam mogla da jedem, da spavam…

Nisam izlazila iz kuće, samo sam gledala televiziju i „visila“ na društvenim mrežama iščekujući vesi da je Tijana pronađena živa i zdrava. Te misli su postali moji snovi. To su bile reči sa kojima sam legala uveče u krevet i sa kojima sam se budila, u nadi da će se stvarno i dogoditi. Dani su prolazili. Došlo je vreme da krenem nazad za Beograd. Počela sam da treniram, ali to nisam bila ja. Svakog minuta samo sam mislila o njoj i nisam imala koncentraciju za druge stvari. Stalno sam bila u kontaktu sa bratom, ali uzalud. 7. avgust, budim se kod drugarice. Spremamo se za sportski lekarski pregled. Uzimam telefon u ruke kao i svako jutro i čitam:

„Tijana se neće vratiti, počivaj u miru mali anđele! Ispuštam telefon iz ruke i krećem da plačem. Kroz suze se pitam: „Bože, zašto ona? Da li je to stvarno istina ili je to samo još jedan ružan san?“. I onda počinjem da mucam i drhtavim glasom nastavljam: „Tijana…Tijana…volim te…Tijana…neee!“. Nastavljam još glasnije, još jače da plačem. Tog dana zajedno sa mnom plakalo je i moje srce koje je shvatio da je izgubilo posebnog prijatelja kakvog više nikada neće pronaći. Otišla je ona… Tijana. Svojom pesmom me je očarala i tako sasvim slučajno zauzela veoma veliki deo mog srca. Dani koje smo provodile zajedno bili su poput onih u mašti. Svaki minut bio je praćen njenim divnim anđeoskim glasom. Bila mi je velika podrška u sportu, dala veliku snagu da nastavim dalje i ne odustanem. Radovala se mojim uspesima i na taj način ih još više uveličavala. Znala je da sam i ja uvek bila tu za nju, spremna da je saslušam i podržim na nastupu. Moj mali i miran Bajmok obeležila je jedna velika tragedija koja je potresla čitavu Srbiju, a i svet. I umesto da postane poznat po sportu ili muzici, on je to postao po ubistvu deteta. Ulice, dvorišta, kao i parkovi i tereni iz kojih se do pre nekoliko dana čuo smeh, postali su opustošeni, mrtvi.“

„Svakog prvog septembra školske klupe su opet pune nestašne i vesele dece, a iz njihovih učionica se samo čuje smeh i vrisak. Oni jedni drugima pričaju svoje zanimljive događaje i nestašluke koji su im se dogodili tokom leta… Tako je bilo u svakoj školi, u svakoj učionici… Svi su bili puni novih utisaka i pozitivne energije… A ja? Ja sedim mirno u svojoj klupi sa suzama u očima i pažljivo ih posmatram. Prolaze sati, osmesi sa njihovih lica se ne skidaju, a iz minuta u minut oni su sve glasniji, raspoloženiji, srećniji u svom malom svetu i kao da me ne primećuju. Prva suza lagano kreće da mi se spušta niz obraz. Za njom odmah kreće sledeća, a onda počinje da potiče reka suza. Reka koja sa sobom nosi uspomene… Reka koja ostavlja bol u duši i rane na srcu.“

„Moj život i život mojih prijatelja promenio se iz korena. Ona je bila osoba koja je svojom tragičnom sudbinom ostavila rupe u našim srcima. Ona je bila i ostala jedan mali, ali veoma važan deo slagalice koji nam nedostaje i koji će zauvek faliti da ta slagalica bude ponovo sklopljena. Želela bih da je ona danas tu sa nama. Da je dobila šansu da zakorači u novi svet, upozna nove ljude koje je prvo mogla da očara svojim anđeoskim glasom, a onda ostvari svoje ideale koje je svo vreme hrabro pratila. Zbog toga je ovo za mene najteži, najgorči i najduži raspust. Tijani je oduzeta mladost i prilika da živi, a meni slika bezbrižnog detinjstva. Zbogom, mali anđele! Počivaj u miru! Širi ljubav, radost i sreću tamo gde jesi kao što su to radila i među nama. Čuvaj nas, a mi ćemo se boriti za nove zakone i veću zaštitu dece koji ti nažalost nisi dobila iako si zaslužila. Molićemo se za tebe i svakog dana misliti na tebe! Nedostaješ mi puno. Volim te i voleću te do kraja života!“

Ana-Todorov-Aleksandra-Makulovic

Ostaju pitanja, bez odgovora i bezazleni osećaj užasa od činjenice da ne postoji ništa gore na ovome svetu od toga da ljude koje volimo može dotaći smrt. Svakome od nas je vreme kupilo kartu u jednom pravcu i poništiće je vešto poput konduktera kada dođe poslednje putovanje, u večnost.

Kraj je neizvestan, ovozemaljski boravak suviše kratak, s toga živite baš tako, kao što je živela ova mala devojčica koja je sa svojih 15. godina života uspela da u svima nama ureže duboki trag, trag ljubavi koji će je oživljavati iznova svakim otkucajem naših srca.

Aleksandra Makulović i Ana Todorov

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.