Zvonila je osmehom kao na uzbunu protiv loše volje…

0 7

Pitagora, vitez matematike, zamišljao je kosmos kao veliku muzičku kutiju. Planete, raspoređene u svemiru, po zakonima muzičkih intervala, stvaraju melodiju koju čovek samo podražava.

Ona je prepoznala svoj osnovni ton i sledila ga, odabrala je svoju intonaciju, koja je neprekidno odzvanjala u hramu njenog uma.

Kada razum usmeri misao na nju, njeno biće i ne može da se posmatra nezavisno od muzike, kao da postoji ona i oko nje oblak muzike, zagrljena sa svojim violončelom, ona daje tom instrumentu vrednost koju on sam po sebi možda i ne poseduje.

Veliki mudraci ovoga sveta smatrali su da čovekovu ličnost izražava njegov pogled, oči, gestikulacija, a širokogruda slovenska duša – Fjodor Dostojevski, verovao je da, ukoliko želimo da proniknemo u nečiju unutrašnjost, treba da se zagledamo i oslušnemo kako se neko smeje. Smeh je zapravo muzika naše duše. Njeno lice je bilo puno smeha, presipao se sa usana, zvonila je njime kao na uzbunu protiv loše volje. Njen smeh ne traži poseban razlog izvan sebe, on u njoj vri i brizga, prirodan je kao gejzir, neodoljiv i čist, ne opominje, ne upozorava, nije opterećen podsmehom, niti željom da se čuje, nije ni isprazan, ima čak svoju boju i zvuk, i širinu, i neki naročiti smisao, liči pomalo na blagotvornu mudrost, koja ispunjena alhemijom njene nezlobive vedrine, pretvara muku u lakoću koja rasterećuje.

Svojom prirodnošću i neusiljenom duhovitošću, ona je zasenjivala svačiju nametljivost. Njena umirujuća lepota, koja u sebi nije skrivala ništa nečisto i ništa preteće, objedinjavala je u sebi prostodušnost i uzvišenost.

Ona je otelotvorenje antičkog ideala Dobrote, koja je ujedno i Lepota, Lepote, koja je samim tim Dobrota. Tijana je bila unutrašnje ozarenje i prosvetljenje, koje se iz nje neštedimice izlivalo, a da se pritom iznutra nije smanjivalo, nego se većma rasprostranjivalo i odjekivalo u nedogled.

Očaravajuće je to što je ona svoju nenametljivu lepotu nosila nehajno, sa gotovo urođenom skrušenošću i mirom neobičnih fresaka, koje zatvorene u svoje savršenstvo, oplemenjuju ovaj svet.

Nevini pogled, duboko usađene pametne oči, boje vedrog neba, uokvirene razboritim obrvama, lice koje je promišljenije nego kod njenih vršnjaka, prosto svaki deo nje je priča za sebe i govorio je o njenoj ranoj zrelosti.

Sada, kada se njena melodija stišala, a njen razdragani osmeh utihnuo, vidimo da njeno prisustvo podseća na istok, a njeno odsustvo na zapad. Taj istok, i taj zapad sada su na nekom drugom nebu, jer nebo koje mi sada vidimo, veoma je krhko i privremeno. Nebeski put je unutar nas samih.

Oni koji su imali privelegiju da se svakodnevno naslađuju čarima ovog ukrasa vasione, danas svima nama služe kao primer i učitelji istinske životne filozofije, kojoj se svi želimo podučavati. Oni nam svedoče da se i slomljenog srca može i dalje voleti!! Da se umornih ruku još uvek može grliti! Da se dotrajalih nogu može nesmetano penjati u vrhove! Da se drhtavim usnama itekako može slavosloviti! Da se uprkos teretu koji obmotava telo, može dostojanstveno hoditi! Da se usahlih očiju može gledati u večnost!

Vi koji volite, koji verujete da u početku beše Ljubav, da će do kraja i posle kraja biti Ljubav, i dalje volite i uzrastajte u Ljubavi. Sve prolazi, sve nestaje, sve iščezava, samo je Ljubav večna. A kradljivci mira, obmanjivači, otimači sreće, sada neka ustuknu i zaneme pred onom kojoj je već osvanula zora obnovljene budućnosti.

kolumna-tijana-juric-vesna-ivkovic

 

Vesna Ivković, diplomirani teolog

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.