Za trijumf zla dovoljno je da dobar čovek ne uradi ništa

0 11

Gotovo je neverovatno koliko smo sposobni da osetimo nesreću i bol nekih ljudi koje nismo poznavali, nismo sreli ni videli u životu.

Da li nam tu „sposobnost“ daju mediji svojim bezrezervnim trošenjem njihove nesreće ili se ipak radi o čistoj svesti kada informaciju koju dobijemo tako obradi da nam emocije eksplodiraju od tuge do besa i želje za pravdom koje nema?

2010. godine Suboticu je šokirala vest o brutalnom ubistvu Milice Barašanin (16) u naselju Zorka. Krvlju ispisan zločin nije rasvetljen do današnjeg dana.

2014. godine Subotica ali i cela Srbija je ponovo dobila šamar zla. Ovaj put zlo je udarilo bez maske i skrivanja još sa drskim pogledom u oči i kao da nas sve zajedno pita „i šta možete da mi uradite?“ dok mi kao slabići stojimo u neverici i štitimo to isto zlo nekim „evropskim konvencijama pravde“ uzdajući se da će pravda biti zadovoljena iza rešetaka uz navijanje za one koji su već tamo da to zlo dočekaju. 2014. godine ubijena je devojčica Tijana Jurić (15) iz Bajmoka.

Slučaj nestanka Tijane Jurić koji je pratila cela Srbija dobio je najgori mogući epilog. Izgubljen je jedan mlad život na način koji svakom od nas bar po jednu suzu spusti niz lice iako nismo nikad sreli tu devojčicu i upoznali njenu porodicu ali nas boli. Njena sudbina je toliko jaka da budi ispravan moral u čoveku i ne može i ne sme biti pokrivena vremenom i ostavljena u ovoj 2014. godini. Ni manje ni više ne razdvajamo saosećanje koju imamo za Tijanu od onog za Milicu.

Podsetili su me ove nesrećne sudbine i na film „The lovely bones“ (2009). koji kao da je unapred predočio oba ova slučaja. Mali grad. Devojčica (14) iz fine porodice. Psihopata. Potraga. Pravda vs. pravosudni sistem.

Subotica kao mali grad postala je prepoznatljiva po miru koji se oseti u našem gradu, a taj mir dolazi od mirnih ljudi.

Mirni ljudi dozvole da Milicu zaboravimo, da Tijanu žalimo i verovatno predamo vremenu kao i Milicu jer smo jednostavno takvi.

A da li možemo drugačije? Da li naša zajednica može da se probudi, organizuje i iz mira pređe u akciju. Roditelji, sestra, prijatelji…. izgubili su zauvek. Kao i grad. A jedna izreka kaže „za trijumf zla dovoljno je da dobar čovek ne uradi ništa“. Puštamo li ga to da trijumfuje? Ili mislimo da smo ga pobedili time što ga izolujemo iz našeg društva?

Ja ipak vidim nešto drugačije, vidim da je Subotica dobila novog anđela. 
Anđela koji mora poslužiti kao inspiracija svima nama da ne smemo da sedimo mirno i posmatramo svet oko nas do neke naredne tragedije.
Anđela koji bdi iznad gradske kuće, ponekad sedi na terasi tornja i čuva svu decu posebno devojčice u našem gradu.
Anđela koji će svakoga sprečiti da u kasne sate prolaze kroz mračne delove grada, bez ljudi, delove u kojima se ono isto zlo krije.
Anđela koji od nas očekuje da ga prihvatimo, da ga ne zaboravimo, da sa njim delujemo i da pošaljemo jasnu poruku – ovo je naš grad i mi se pitamo!

Vreme nam je jedini sudija i sa ili bez nas podiže spomenik Tijani. A mi moramo da odlučimo da li će na njemu da piše Tijana Jurić 1999. – 2014., devojčica koju je ubio mesar iz Surčina ILI Tijana Jurić andjeo koji je 2014. godine svojom žrtvom probudio Suboticu.

Uz najiskrenije saučešće porodici, rodbini i prijateljima.
Sanja Ilić & Balkanika – Simonida

kolumna-tijana-juric-branimir-cigale

Branimir Cigale

08.08.2014., Subotica

 

Foto: Kurir

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.