Za Igora, Mirjanu, Sašku i njihovu Tijanu

0 11


Dok sam pisala svoj roman prvenac, „Drvo života“, jedno vreme nisam znala kako ću ga završiti. Ne volim krajeve koji su svojevrsni antiklimaks, pa mi nijednog trenutka nije palo napamet da knjigu završim sretnim krajem za ljubavni par koji se u njoj strašno zavoli.

Bila mi je potrebna neka drama na kraju, nešto što će da iznenadi i udari mene, pa i čitaoca, posred duše. Pošto sam na pola pisanja knjige već toliko ogolila sopstvene emocije, bila sam više u dodiru sa sobom nego ikad – rovita, iskrena i potpuno nezaštićena. I tako se jednog dana kraj sam napisao – moja duša je iznedrila završetak koji se ticao mog dotadašnjeg najvećeg roditeljskog straha. Iscureo je iz mene bez najave, uz suze i težinu na duši, i dok sam se suočavala sa njim patila sam kao da se sve to stvarno dešava…morala sam. Duboko verujem da svaka umetnost mora biti iskrena do koske, jer samo tako komunicira sa ljudima koji je konzumiraju.

Moja mišica je ove godine krenula u prvi razred i pored toga što se ona prilagođava novom načinu života i novom stanju stvari, prilagođavam se i ja. Negde na sredini prvog polugodišta počela sam naprasno da shvatam da vreme leti – sve je bliži trenutak kada ću morati prvi put da je pustim samu do prodavnice, samu da pređe ulicu, samu da se igra sa drugaricama u parku, samu da ide u školu i iz nje. Bliži se vreme za nov strah. Za roditelja, dete je zauvek ono malo, bucmasto žgepče koje svakog trenutka možeš da podigneš u svoje naručje, obaviješ se oko njega kao ćebence i zaštitiš ga od svega na svetu. Ali, dobro znam da u realnosti to nije tako. Znam da ću za njeno dobro morati da budem hrabra, da grickam nokte i unutrašnjost usana do živca i do krvi, dok razmišljam o tome gde je u tom trenutku, da li je dobro, i da li joj se možda dešava nešto što ne bi trebalo da joj se desi.

Sa tim iskonskim strahom, sa otelotvorenjem istog, zverski i nasilno bili su suočeni jedan tata Igor, jedna mama Mirjana i jedna sestra Saška.

Kada me je Igor Jurić bojažljivo i izuzetno ljubazno zamolio da napišem tekst za ovaj portal i Fondaciju Tijana Jurić, nije mi dao konkretnu temu, ostavio je na meni da napišem šta god mi dođe, prikladno situaciji. Prvo što mi je palo na pamet je bilo pitanje – šta je to, dođavola, prikladno situaciji? Mesecima me mučilo to – kako i  šta napisati o jednoj ovakvoj tragediji, o nečijem detetu čiji je život otrgnut na najokrutniji mogući način, o ljudima koji su svoje dete izgubili, a u njima i dalje živi i zauvek kao rana pulsira večita potreba za njom, potreba da je vole i zaštite od sveg zla, iako je više nema? Kako se uopšte usuditi da napišeš išta o tome?

Nakon nekog vremena, u meni se iskristalisalo da bi jedino ispravno bilo pisati o toj niti koja svakog roditelja veže za ovu tragediju. Toj stamenoj niti najveće ljubavi koju delimo svi mi koji imamo decu i koji smo svim srcem zašli u tu nepreglednu avanturu zvanu roditeljstvo. U vreme kad je Tijana nestala, svako od nas se istog trenutka stavio na mesto Igora i Mirjane Jurić, i svako od nas je u nestaloj Tijani video svoje dete, bar na trenutak. Svi smo se nadali da će je pronaći živu i zdravu i da će biti neki smešan nesporazum u pitanju, neka ljutnja na roditelje, bežanje od kuće, tinejdžerske bubice. Osećaj kolektivnog očaja bio je ogroman kada je izašlo na videlo šta se dogodilo, i da male Tijane više nema. Bio je još jači kada samo saznali detalje o tome kako je otišla, i vrati se i dan danas svaki put kad se pomene ime Tijane Jurić.

Tragedija koja je zadesila ovu porodicu nemerljiva je, i nemilosrdno u svakom roditelju budi taj najveći, iskonski strah, onaj kojim još uvek uopšte ne smem da se bavim, jer ako se njime budem bavila, bojim se da ću imati nekotrolisanu i sasvim iracionalnu potrebu da svoje dete zatvorim od sveta i čuvam ga u naručju zauvek. A tako se ne živi. Tako deca ne odrastaju u dobre, pametne i samostalne ljude. U njih odrastaju uz roditelje koji ih vole, koji u njih imaju poverenja, koji ih puštaju da omirišu, dožive i zavole ovaj naš užasni, prelepi svet, da u njemu biju svoje bitke, ližu svoje rane i slave svoje pobede. Mi smo tu da im budemo vetar pod krilima, dom kojem uvek mogu da se vrate, a naročito onda kad im je teško i kad su im najpotrebnije naša podrška i ljubav.

Tijana Jurić bi zasigurno odrasla u takvu – dobru, pametnu i samostalnu mladu ženu, jer je nesumnjivo imala taj vetar pod svojim krilima. Ali Tijana nije stigla da poleti visoko, da bije svoje bitke, i slavi svoje pobede.

Njen mlad život prekinut je esencijom zla. I to je nešto sa čime zauvek žive njeni roditelji i njena sestra.

Prvi put kad sam saznala da Igor Jurić predlaže da se usvoji Tijanin zakon, a nedugo zatim pravi i Fondaciju u Tijanino ime, pored divljenja, osetila sam duboko razumevanje za takve poteze njene porodice. I ja sam izgubila nekog i znam da je svo to njihovo činjenje dobrog u njeno ime, Tijanu za Igora, Mirjanu i Sašku održavalo živom. Sigurna sam da su osećali i osećaju njeno prisustvo kroz to što rade, i da im svaki potez koji povuku u želji da spasu što više nestale dece i da pomognu drugima, pruža barem neku utehu i osećaj svrhe.

Ubistvo Tijane Jurić za moju generaciju roditelja je promenilo sve. Mi smo oni koji su odrastali u staroj Jugoslaviji, u društvu u kom su stanovi ostajali otključani, u kom smo kao deca puštani da satima istražujemo magičan svet u svom lokalnom parku ili naselju, u kom smo koliko-toliko bili na sigurnom. Da, i tada je bilo zlih ljudi, ali, čini se, mnogo manje.

Događaji koji su usledili u bivšoj Jugoslaviji, a zatim i Srbiji bacili su to isto društvo na kolena. Pristojni ljudi povukli su se pred najezdom loših političara, agresivnih ljudi, laktaroša i amatera. Čitave generacije odrasle su zadojene ratno-huškačkim kampanjama, nacionalizmom odevenim u kostim patriotizma, agresijom. Raspirivanje mržnje, okretanje ljudi jednih protiv drugih, klima koja se stvorila…Iako na prvi pogled ne deluje povezano, sve to je izazvalo potpuni krah ispravnog sistema vrednosti i neminovno uticalo na to kako danas naše društvo izgleda, i koliko su naša deca u njemu zapravo ugrožena. Danas zaključavam vrata stana uvek kad u njega uđem, i ne otvaram nikome koga dobro ne poznajem. Sutra ću imati problem da spokojno pustim ćerku samu napolje, u strahu od nesavesnih vozača, agresivnih ljudi, manijaka.

Kada se u Beogradu održavao protest sa zahtevom za usvajanje Tijaninog zakona, bila sam tamo. Bilo me je sramota da ne dođem zbog svega što sam osećala i mislila. Bilo me je sramota da se ne borim za zakon koji bi pomogao da se gomila nestale dece pronađe dok još nije kasno za njih, za zakon koji je mogao, da je postojao, da spasi i dobru, lepu i pametnu Tijanu.

Zakon je izglasan. Fondacija je osnovana. Borba i dobrota koju su pokazali Igor, Mirjana i Saška je zadivljujuća, i nastavlja se.

Ali od jednog kobnog dana, razarajuća bol je nešto sa čime će njih troje živeti dok se ponovo ne sretnu sa svojom milom devojčicom i sestrom.

Tijane više nema.

I dok čvrsto stežem svoje dete u naručju,  ja ne mogu da se ne zapitam da li smo svi ipak pomalo krivi za to?

kolumna-fondacija-tijana-juric-kristina-kovac

 Kristina Kovač

 

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.