Branislav Lečić: „Osećao sam se ponosno, dirnuto i potrešeno“

0 6

Nastup glumca Branislava Lečića, njegovo emotivno izvođenje “Besede o neutralnima” Vladike Nikolaja Velimirovića i snažna, gromoglasna interpretacija poeme posvećene Tijani, probudile su i tmurno nebo u malom bačkom selu Svetozaru Miletiću, na nedavno održanom festivalu „Glas anđela-Tijana Jurić“.

Bio je to prvi festival održan u čast prerano izgubljene Tijane Jurić, u ime pesama koje je pevala, života kakvog je živela. Svega onoga što je bila za svojih petnaest godina.

Kiša kao simbolika nad Svetozarom Miletićem, kao opomena da se tragedija nikad ne ponovi, kao podsećanje da se nikad ne zaboravi devojčica anđeoskog glasa, Tijana Jurić.

Sveukupna atmosfera tokom festivala i vera svih prisutnih da takav zločin više ne sme da se dogodi, ostavila je dubok dojam na glumca Branislava Lečića.

1festival-glas-andjela-tijana-juric-branislav-lecic

– Još uvek sam pod dva utiska. Jedan se odnosi na sam festival i uopšte namera da se takvo nešto napravi je jako dobra, jer su se pojavili mladi iz cele Srbije koji su pevali i na neki način asocirali na Tijanu. Ja sam siguran da mlad čovek kada ima sposobnosti, talente, želi da se to i vidi, čuje, a s obzirom da sam upoznao Tijanine roditelje i saznao njena interesovanja, jasno je da je i ona sama isto želela da se iskaže, da oseti kulturu i umetnost, i da to podeli sa drugima. Videlo se to i po njenoj sestri koja je vrlo emotivno, tačno i dobro, glumački lepo, interpretirala pesmu „Možda spava“. Bilo je prijatno svim ljudima, jer su učestvovali u nečemu što je asociralo na Tijanu, ali na onaj lepši deo nje, ne ono što je doživela. Ono što sam tamo doživeo je toliko prijatno i lepo, duboko i bolno, da bi svaka reč koja bi asocirala na ono što se njoj desilo, kvarila taj utisak. Smatram da ovo treba raditi svake godine i možda je najbolji način da se kroz kulturu opominje na našu veću pažnju, a pritom asocira i na ono što se dogodilo, ali da se nikad više ne ponovi -priča Branislav Lečić o svom prvom utisku.

Drugi, još snažniji dojam, na ovog glumca ostavili su roditelji, porodica Jurić, Tijanina majka, otac, sestra.

– U susretu sa roditeljima doživeo sam jedan osećaj da su oni ljudi koji su shvatili da ostati u tom utisku nesreće, u gubitku jedne osobe koja im je dete, i u svemu onome što je vezano za nju, izaziva slike očaja, bola, bunta, protesta, besa. Znate, čovek negde mora da nastavi da živi, u ovom slučaju ne samo zbog još jednog deteta, nego i zbog sebe. Zato mi je taj čin, da nešto preduzmu kako bi izašli iz svoje tuge i nesreće, velika stvar. Ja sam borac, celog života aludiram na to da čovek mora da se bori i da ne sme da pristaje na klopke, na nemogućnosti da se iskaže i da obesmisli život, pa makar u tom istom njegovom životu bile i tako teške stvari kao što je gubitak deteta. Osećao sam se ponosno, dirnuto i potrešeno, ali i ushićeno zbog činjenice da ti ljudi, njeni roditelji, imaju takvu snagu da se iznad toga vinu i da učine jak gest kakav je taj festival kojim ustvari i sebe spašavaju, ali daju signal i drugima da je takvim odnosom, kroz kulturu, moguće pobediti primitivizam, nasilje, bol – poručio je srpski glumac na kraju razgovora.

Bojana Latinović

Foto: subotica.com

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti objavljen.